Od malena planiram svoju budućnost.Biću doktor,biću profesor,biću poznata,itd.Od kad znam za sebe,sadašnjost sam trošila kao osnovno sredstvo.Polako,nije gubila svoj oblik,ali polako se troši.U prvom planu sam stavljala ono što će da bude,umesto onoga što jeste.Pisajući na papir svoje želje koje bi se trebalo ispuniti u budućnosti,nisam bila svesna da je sat koji dolazi budućnost,sutra je budućnost,a danas ,ovaj minut,ova sekunda koje trošim na planiranje iste te budućnosti,sve što imam.Umesto da raširenih ruku prihvatim ono što jesam i ono što imam,ja sam trošila sve to na nešto što nemam,nešto što postoji samo u mojim mislima i na papiru.Ne kažem da ne trebamo imati želje i ciljeve,kažem da ne preteravamo u ostvarivanju istih.I dan danas,često se nalazim u situaciji da kažem sebi jao jedva čekam petak,i dođe taj petak,i ništa ne bude.Nikakva prekretnica,ništa posebno,nikakva promena.Trebamo biti svesniji i zadovoljniji sa onim što imamo,zdravo je imati ciljeve i to nas čini boljima i istrajnijima.Ali,kao što rekoh treba da cenimo ono što imamo,trebamo ceniti doručak i ono posle i pre njega,verovatno već ispričana priča,ali neko to nema.Život je dar od Boga.
I zapamtite,Yesterday is History, Tomorrow a Mystery, Today is a Gift, Thats why it's called the Present..
Нема коментара:
Постави коментар